Inspirisan brojnim uspešnim (i manje uspešnim) gedžetima koje su britanski SOE i američki OSS smišljali i primenjivali tokom drugog svetskog rata-vidi: http://www.bbc.co.uk/history/worldwars/wwtwo/soe_gallery.shtml Jan Fleming je svog literarnog heroja bogato opremao cutting-edge napravama. Kako se filmska franšiza zalaufala u sopstvenu industriju, tako su se pomerale i granice tehnološke inovacije. Dok su prvi filmovi manje-više pratili romane i baratali opremom preteklom iz drugog svetskog rata, sa hodom vremena bilo je nužno inovirati i uvoditi savremenije tehnologije-neke postojeće, druge teoretski moguće, treće sasvim neverovatne. Krajem šezdesetih, tokom sedamdesetih i prve polovine osamdesetih su dominirale futuristička rešenja, trasirajući ceo žanr tehno-trilera, da bi nakon toga počela da dominiraju realne, ili bar realistične tehnologije ali sa pečatom sveprisutnog brendiranja, prikrivenog oglašavanja i namigivanja simbolima high-end tehnološke potrošnje ali sa stilskim omažem izvora i poštovanjem kanona..
Sveobuhvatan prikaz Bondovog arsenala bi bio prepširan, no pozabavićemo se nekim od ikoničnijih Bondovih naprava konstatujući samo da u ovoj temi leži jedna dobra nenapisana knjiga o istoriji tehnološke imaginacije u popularnoj kulturi.
Iako je u prvim romanima Bond dužio Beretu 418 u kalibru 6.35×15mmSR, nakon nemilog incidenta u Iz Rusije sa ljubavlju, M mu nalaže da ga zameni sa potentnije i praktičnije vatreno oružje. Duži S&W .38 revolver i nemački Walther PPK u kratkoj devetci, jedan od prvih komercijalno uspešnih poluautomatskih pištolja sa dvostrukim okidanjem, široko korišćenim od strane Nemaca u drugom svetskom ratu. Upravo će PPK postati najprepoznatljivije, i najviše korišćeno Bondovo oružje. Iako danas tehnološki prevaziđen, i dalje je u proizvodnji i zbog praktičnosti i pouzdanosti široko korišćen u civilnim rukama.
i Seikoe, Omega Seamaster je ipak Bondov najduže nošen i najdraži sat.
Zanimljivo da je Bond šezdesetih anticipirao neke od, za ono vreme, prilično avangardnih komunikacionih naprava poput pejdžera i mobilnih telefona kao i minijaturnih kamera, poput one koja staje u prsten.
Iako su ranije predstave Bondovih pametnih mobilnih telefona posedovale tehnologije koje su bile bar deceniju ispred onih dostupnih na tržištu poput otključavanja otiskom prsta, daljinsko upravljanje aparatima i visokovoltne šokere (ovo poslednje na žalost ipak ne, ali možemo da se nadamo), docnije se to sve nekako svelo na bolje rezolucije kamera, izdržljivije baterije, anti-šok sisteme i slične odlike koje očekujemo od svake naredne generacije običnih civilnih telefona.
Pametni telefoni su ubili ne samo potrebu za foto-prstenjem i pejdžerima, već i klasičnim artefaktima đpijunskog zanata-maskiranim kamerama sa mikrofilmom. Dobro, verujem da postoji čitav niz mogućih scenarija gde bi zapravo old school kamerice zapravo mogle da prođu tamo gde telefoni ne bi, na primer u većini ozbiljnih arhiva i bezbednosnih ustanova, kao i sobama obezbeđenim od elektronskog nadzora, ali sa filmadžijskog stanovišta naprosto nisu dovoljno seksi. Eto, Panta rhei što bi rekao Heraklit. Ipak, u stara dobra vremena ni jedan žbir koji bi držao do sebe ne bi napuštao kuću bez bugarskog kišobrana i mini-kamere, po mogućstvu pojačane lokatorom, teleprinterom, i dvesta grama praške šunke.
Sveobuhvatan prikaz Bondovog arsenala bi bio prepširan, no pozabavićemo se nekim od ikoničnijih Bondovih naprava konstatujući samo da u ovoj temi leži jedna dobra nenapisana knjiga o istoriji tehnološke imaginacije u popularnoj kulturi.
Iako je u prvim romanima Bond dužio Beretu 418 u kalibru 6.35×15mmSR, nakon nemilog incidenta u Iz Rusije sa ljubavlju, M mu nalaže da ga zameni sa potentnije i praktičnije vatreno oružje. Duži S&W .38 revolver i nemački Walther PPK u kratkoj devetci, jedan od prvih komercijalno uspešnih poluautomatskih pištolja sa dvostrukim okidanjem, široko korišćenim od strane Nemaca u drugom svetskom ratu. Upravo će PPK postati najprepoznatljivije, i najviše korišćeno Bondovo oružje. Iako danas tehnološki prevaziđen, i dalje je u proizvodnji i zbog praktičnosti i pouzdanosti široko korišćen u civilnim rukama.
Naravno, Bond ne bi bio Bond bez adekvatnog prevoza. Najčešće duži razne modifikacije sportskih automobila-različite modele BMWa, Bentlija, i bar u romanima Lagonda, naročito je upečatljiv amfibijski, mini-torpedima naoružani Lotus Esprit u Špijunu koji me je voleo,
Ali je ipak najčešće vozi Aston Martine, DB3, DB8, DB12, DBS, od kojih je ipak vizuelno najprepoznatljiviji sivo-srebrni DB5 koji se prvi put pojavljuje u Goldfingeru, da bi se povratio u svom retro glamuru u drugoj deceniji 21. veka u Skayfall i Spectre.
Iskreno nemam pojma kako bi bilo koja obaveštajna služba na svetu mogla da opravda bužetske rashode sa ovakvim vozilima (ne računajući Arapske emirate, ali njihove službe ionako malo šta drugo i rade do što se vozikaju sportskim autićima i muvaju plavokose stjuardese).
Što nas dovodi do sledećeg statusnog simbola svakog muškarca koji drži do sebe-ručnog časovnika. Praktično anticipirajući minijaturizaciju i multifunkcionalnost električnih naprava sa kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka, Bond 1973. u Živi i pusti druge da umru dobija jedan od prvih digitalnih ručnih satova-Omega Seamaster, naravno modifikovan da primi široku paletu "dodatnih funkcija" koje mogu da se prilagođavaju potrebama konkretne misije poput gajgerovog brojača, eksploziva, radio uređaja, lasere, pa čak i motorne testere. Iako je u različitim filmovima nosio i Rolekse (kao u originalnim romanima), pogotovu model Submariner
i Seikoe, Omega Seamaster je ipak Bondov najduže nošen i najdraži sat.
Zanimljivo da je Bond šezdesetih anticipirao neke od, za ono vreme, prilično avangardnih komunikacionih naprava poput pejdžera i mobilnih telefona kao i minijaturnih kamera, poput one koja staje u prsten.
Sa pojavom istinskih pametnih mobilnih telefona dolazi do brze zamene modela, iz filma u film, ali se držeći brendova Erikson, Soni i (neočekivano) Soni-Erikson.
Pametni telefoni su ubili ne samo potrebu za foto-prstenjem i pejdžerima, već i klasičnim artefaktima đpijunskog zanata-maskiranim kamerama sa mikrofilmom. Dobro, verujem da postoji čitav niz mogućih scenarija gde bi zapravo old school kamerice zapravo mogle da prođu tamo gde telefoni ne bi, na primer u većini ozbiljnih arhiva i bezbednosnih ustanova, kao i sobama obezbeđenim od elektronskog nadzora, ali sa filmadžijskog stanovišta naprosto nisu dovoljno seksi. Eto, Panta rhei što bi rekao Heraklit. Ipak, u stara dobra vremena ni jedan žbir koji bi držao do sebe ne bi napuštao kuću bez bugarskog kišobrana i mini-kamere, po mogućstvu pojačane lokatorom, teleprinterom, i dvesta grama praške šunke.
Tako je bilo u hladnoratovskoj eri, a danas bukalno svako može da se, uz pomoć komercijalno dostupnog softera bavi praćenjem mobilnog telefona.
